Историчари др Предраг Марковић, директор Института за савремену историју и др Немања Девић, научни сарадник у истом Институту, објавили су два појединачна текста под једним истим насловом Научни поглед – кроз кључаоницу или још једном о (не)доступној архивској грађи (Недељник бр. 542 од 2. јуна 2022. године). Уз наведене текстове објављен је и факсимил документа из Државног архива Србије (збирка БИА III–95, фонд Службе безбедности), за чије објављивање није добијена дозвола Архива, чиме је прекршен члан 41. Закона о архивској грађи и архивској делатности, члан 32. Правилника о условима и начину коришћења архивске грађе и библиотечког материјала Државног архива Србије и члан 12. Правилника којим је уређено коришћење архивске грађе преузете од БИА. Наглашавамо да се сваки истраживач у Државном архиву Србије приликом подношења захтева за истраживање и својим потписом обавезује на поштовање одредаба Правилника.

Увидом у евиденције Државног архива Србије, установљено је да је збирка III–95 из фонда Службе безбедности у којој се налази документ чији факсимил је објављен у Недељнику, издата на коришћење др Немањи Девићу у априлу 2021. године. Захтев за фотокопирање је поднео 23. априла 2021, а фотокопију наведеног документа је преузео 28. априла 2021. године.
У свом тексту др Предраг Марковић се изненађује због реаговања Државног архива Србије на једну његову, како он пише, „полуреченицу“, као да се тежина речи мери по броју словних знакова. Да подсетимо, Марковић је у тој „полуреченици“ написао да Управа Архива „произвољно одлучује шта се даје од докумената и шта се у документима затамњује“.
Са др Немањом Девићем Државни архив Србије неће полемисати јер Архив не води полемике о законским прописима по којима је обавезан да ради. Архивски прописи и процедуре, на које се др Немања Девић жали и назива их цензуром, постоје да би се заштитила архивска грађа, омогућила њена доступност, оптимално организовао рад у архивима, али и да би се спречила злоупотреба. Ако је др Немања Девић истраживао у иностраним архивима, на пример, америчким, британским или руским, могао је да се упозна с прописима, процедурама, разлозима и начином затамњивања осетљивих делова докумената. У наведеним архивима су архивски прописи и процедуре у много чему строжији него у Србији.
Уколико др Немања Девић има примедбе на рад појединаца или служби, може да упути жалбу Управи Државног архива Србије јер је то једини начин за разрешење евентуалног проблема или неспоразума.
Не желимо да полемишемо ни са тврдњом др Немање Девића да ће се после отварања досијеа писати нова историја српског народа. Научно одговоран историчар не вреднује архивску грађу пре него што је истражи, нити јавно саопштава резултатe истраживања пре него што је и почео истраживања.
Државни архив Србије и Институт за савремену историју су својевремено потписали Уговор којим је осмишљен заједнички рад на истраживању, научном приређивању и објављивању докумената служби безбедности које је БИА предала Архиву. Основана је и заједничка серија издања под називом „Документа служби безбедности“, у оквиру које су објављене четири књиге на чијим импресумима је и име Предрага Марковића као члана Редакције. У члану 7. тог Уговора пише: „Уговорне стране су сагласне да ће поштовати научну методологију, Правилник о условима и начину коришћења збирки докумената, као и позитивне законске прописе који се односе на заштиту приватности и заштиту података о личности“.
Будући да Институт за савремену историју никада није изразио незадовољство сарадњом са Државним архивом Србије на том пројекту, али да није показао ни интересовање да се са започетим пројектом настави, а с обзиром и на неосноване квалификације о раду Архива изнете у текстовима директора и научног сарадника Института, Државни архив Србије се пита да ли је Институт изабрао неки други пут.

Управа Државног архива Србије