„Вероватно ту раде потомци тих крвника, па треба неко још имена да им објави... Али невина крв се неће смирити, стићи ће их у другом колену и затрти, ако се не покају злотвори.”

„Потомци комунистичких злочинаца са ОЗНОМ чувају крваве тајне својих предака. Плашим се да поново не почну пунити своје потоке, јаме, вртаче... са својим неистомишљеницима.”

„Све те ‛стручњаке‛ из архиве ишутирати и избацити из Србије, и даље крију шта су све радили србском народу комуњаре”.

„Растурићемо и то последње упориште пљачкаша и битанги...”

            Др Срђан Цветковић се није оградио од оваквих и сличних коментара које је изазвао његов текст. Да ли то значи да се др Срђан Цветковић прећутно слаже са онима који би да растурају, протерују из Србије, који прижељкују затирање другог колена...

Ево неколико питања за Срђана Цветковића и лако проверљивих чињеница:

1. Зашто на поменутој фејсбук страници није објавио интегрални текст решења којим му је привремено забрањено истраживање већ само део прве странице. На тај начин је јавности којој се обраћа ускратио могућност да се упозна и са образложењем решења којим му је привремено (од 28. јула до 30. септембра 2022. године) забрањено истраживање. Да ли то историчар Срђан Цветковић уводи нову методологију у раду са документима тако што изоставља делове документа (решења) неизоставних за разумевање суштине, да му је привремена забрана изречена јер је прекршио прописе о заштити архивске грађе, односно без неопходне дозволе Архива објавио документа.
2. Архив је 2008. године иницирао и уз сагласност предаваоца архивске грађе (БИА), омогућио коришћење у научно-истраживачке сврхе збирки докумената некадашњих служби безбедности преузетих од БИА. По том основу Срђан Цветковић је годинама без ограничења истраживао наведене збирке докумената. Како је онда могуће да ову чињеницу један историчар превиђа и за установу која му је то омогућила у свом тексту напише да та установа „ради на томе да се направи шири и рафиниранији прстен забране и заштите комунистичког наслеђа”.
3. Срђан Цветковић у свом тексту помиње некакве бројеве и проценте када је реч о објављивању докумената без сагласности Архива и наводи „нигде није објављено ни 3% неког фонда или збирке а камоли 30% колико су они прописали интерним правилницима о објављивању грађе”. Не знам одакле ово Срђану Цветковићу јер то ни у једном правилнику Архива није прописано.
4. С обзиром да Срђан Цветковић помиње свој рад у Државној комисији за тајне гробнице, подсећам га на чињеницу да је Архив њему, као и осталим представницима Државне комисије, 2010, 2011. и 2012. године изашао у сусрет и омогућио да архивску грађу која је настала радом некадашњих служби безбедности, користе у архивским просторијама, ван читаонице, како би истраживање могли да обаве у што је могуће краћем року. Заборавио је и да су управо државни службеници у Архиву Србије, које он прозива у свом тексту, морали да се одвоје од својих редовних послова, преузму улогу радника у читаоници и били са њим и другим представницима Комисије преко 150 дана, јер се ниједна, па ни ова врста архивске грађе не сме користити без надзора. Др Срђан Цветковић се не сећа ни да су запослени у Архиву за које сада његови „навијачи” прижељкују протеривање и затирање, увек били на располагању за сваку врсту стручне помоћи и да су за потребе Комисије, по убрзаном поступку, у наведеном периоду, фотокопирали или скенирали 2.747 докумената. Др Срђан Цветковић има право да све то заборави, али нема право да износи неистине којима посредно утиче на угрожавање безбедности запослених у Архиву.

Низом нетачних тврдњи (лако проверљиво) Срђан Цветковић означава Државни архив Србије као кривца за све и свашта и тиме изазива лавину коментара неупућених читалаца који, између осталог, једну од најзначајнијих националних установа називају „последњим упориштем пљачкаша и битанги”. Његови истомишљеници и пратиоци на друштвеним мрежама не морају да имају свест о значају архива за државу и све њене грађане, али као доктор историјских наука и дугогодишњи истраживач, Срђан Цветковић би морао да је има.  

Пошто се осећам прозваном, приморана сам на ову реакцију ради упознавања јавности са чињеницама, али и због огорчења запослених у Државном архиву Србије и међу архивистима у целој Србији. Са претњама и клетвама, Срђан Цветковић се прећутно сагласио, с обзиром да се од њих није оградио.

Уколико буде желео и даље да истражује у Државном архиву Србије, историчар Срђан Цветковић ће, као и било ко други, морати да поштује прописе и процедуре. 

Марија Милошевић, виши архивист Државног архива Србије

Овлашћено лице за архивску грађу преузету од БИА

Објава историчара Срђана Цветковића „У име народа ! – ЗАБРАНА ЗБОГ КЊИГЕ О ОЗНИ!” може се прочитати овде.