Говор др Мирослава Перишића преносимо у целини:

„Данас је свечани дан за српску културу. Не само за Народни музеј Србије већ за све посленике у култури и за државу Србију, јер Музеј је установа свих нас.

Ово је један од оних дана наше историје када застајемо и који на посебан начин подстиче да се замислимо не само над немерљивим значајем ове установе, већ и над целокупном нашом историјом, над епохама које се овде чувају и над свим оним генерацијама које су, развијајући смисао бављења прошлошћу, мислиле на будућност својих потомака и своје државе, својим знањем и радом стварале, унапређивале и богатиле ову установу. Ово је и дан када постоји потреба да се нагласи колико је важно чувати и сачувати наслеђено и држати до памћења.

Садашњост никада не може да се објасни садашњошћу. Све има своје корене, извире из нечега што је претходило, саставни је део нечега или његова последица. Зато нам је потребна историја, зато су нам потребни уређени музеји, архиви, библиотеке…  Култура је преосетљива на кризе. Зато је она савест друштва, као што су и све установе културе, свака за себе, савест друштва. Императив сваке озбиљне стратегије у култури је заштити наслеђено јер то је гаранција да ће бити заштићено и оно што данас настаје.

Основан три године после пресељења престонице из Крагујевца у Београд, Музеум сербски – данашњи Народни музеј Србије обележава 180 година постојања. А године када је у мислима и у стварности осниван биле су време, како то налазимо у архивским документима, када су прокопаване и калдрмисане нове улице у Београду, када су сађени кестенови на Теразијама, када је забрањивано да се увече без фењера хода улицама, али и када су грађани копајући темеље за куће проналазили разне старине и предавали их Управи вароши Београда. Међутим, значајније од ове овлаш додирнуте слике Београда тог времена је чињеница да је ондашња малобројна политичка и интелектуална елита основала музеј. То сведочи о свести колико се преко неговања свести о националној прошлости мислило на будућност у српском државотворним 19. веку. Да кратко подсетим да су у том веку основани и Велика школа, Народна библиотека Србије, Друштво србске словесности (данашња САНУ)  и Државни архив Србије. Био је то век утемељивања организованог институционалног памћења и научних истраживања. Државе се управо преко таквих установа изграђују, као што се и преко таквих установа разграђују. Нема окупаторске војске која је газила овим простором а да није уништавала, палила и пљачкала оно што припада српској култури и што је као доказ о постојању народа и државе сведочило о прошлости, било саставни део националног идентитета.

Реч музеј у нашим мислима изазива разна осећања, представе и асоцијације. Музеј суштински одводи у оне дубине прошле стварности за чије се материјалне трагове  чинило да су заувек изгубљени. Зато истраживања никада нису коначна. Када данас зађемо у Народни музеј схватимо да се у његовим богатим збиркама налази много тога зашта нисмо знали да постоји.

Музеј је и синоним за визуелну историју, историју која се гледа, а гледати и видети није исто. А да бисмо видели, значи сазнали и разумели, потребни су они без којих је музеј незамислив, стручњаци различитих а сродних струка за разне теме, историјска раздобља и епохе. Захваљујући њима у музеју су видљивије епохе, некадашње човекове идеје и духовност, понекад начин живљења и креативност његових руку. Музеј је и идеја и мисија и визија и смисао за концепцијско виђење прошлости, посебно за креативно ишчитавање историјских извора.

Најзад, шта значи бити музеалац? Ко је та особа? То је проучавалац који својим специјализованим знањима, ширином образовања и оштрим оком зида прошлу стварност, он истражује, анализира, упоређује, реконструише, разумева, тумачи, ствара слику у којој је битан сваки детаљ. То је и стручњак са осећајем за историјско време, за склад, за визуелизацију и презентацију нечег из прошлог света. Стрпљив и детаљан поседује и моћ имагинације која је дозвољена ако је научна и када се стоји на великом и поузданом знању. И ту постоји један парадокс професије – у свакодневном јавном животу музеалац је невидљив, али оно што он ствара видљиво је милонима људи.

Радити у Народном музеју Србије је стручна привилегија, а посао узвишен”.