Kултура је савест друштва. Азбука добро осмишљене културне политике је заштитити наслеђено да би било заштићено и оно што данас настаје у култури и све вредно у другим областима. По томе колико су музеји, архиви, библиотеке и стара урбана језгра у градовима уређени разликују се озбиљне државе од оних других. У времену када нам се однекуд из света поручује да заборавимо прошлост, да историја није важна, да није важно ко си и шта си био, када јача тенденција да све личи једно на друго и када се у свету малим народима поништавају идентитети, једна од најснажнијих упоришних тачака одбране идентитета и памћења је култура. Ваљево има добро искуство са градском културном политиком друге половине 80-их година 20. века. Са дозом носталгије гледамо на време када су прота Матеја Ненадовић, војвода Мишић, Десанка Максимовић, Љуба Поповић поново постајали грађани свог града, када је Ваљево било град духа, усталасана интелектуална и стваралачка причаоница и када су стари делови града заштићивани. Насупрот томе, од пре неколико година тешко се миримо са чињеницом да ћемо касарну чувене Дринске дивизије заувек гледати само на фотографијама у музеју. Зар је морало тако? Стари делови града, старе куће, чесме, капије - све то су капије прошлости. Шетати старим заштићеним урбаним језгром града исто је као превртати страницама књиге. А књиге се не спаљују и не бацају. Надам се да се Ваљево неће повијати пред налетима нових спољних глобалних тенденција да му се брише историја и поништава његов идентитет претварањем јавних простора у тунеле од ружних, безличних и без духа подигнутих вишеспратница тамо где им место није. Један стари град у урбаном смислу не сме да постане млад град, као да је настао у данашњем времену када планета осиромашеног духа све више почиње да личи на свет робота и робова. Зашто је важно да што више знамо о музејима, архивима, библиотекама, заводима за заштиту споменика културе? Па зато што ништа не настаје само од себе, увек извире из нечега или је његова последица. Историја опомиње и поручује, подсећа и подстиче на размишљање, надахњује… Тешко се сазнајно осваја, не предаје се лако свом проучаваоцу, опасна је ако се не разуме.

Обраћање др Мирослава Перишића можете погледати на следећем линку