Поводом текста историчара Института за савремену историју др Срђана Цветковића

Ви сте нас, господине Цветковићу, служећи се неосновано неистинама о начину рада у Државном архиву Србије с истраживачима и оптужбама архивиста, не само изненадили и зачудили, већ и увредили. Ко Вам даје право да тако грубом лексиком и нетачним ставовима описујете поступак и процедуре током истраживања архивске грађе у Државном архиву Србије? Да ли је могуће да сте заборавили, без чијих драгоцених савета, сугестија, стручне и добронамерне помоћи, као и упорног настојања током истраживања, не бисте успели у Вашем тешком, али важном послу? Написали сте текст без глаголског витештва и именичке одважности, питамо се зашто, коме, и шта су Ваша настојања.

Зато, морамо да Вас подсетимо, а вашим сарадницима, пратиоцима на друштвеним мрежама и истомишљеницима, кажемо следеће.

Архиви у Србији, уз заштиту архивске грађе која је наша примарна делатност, раде и на стварању, неговању и развијању спознаје о вредности и важности архивских докумената као изворног сведочанства и драгоценог дела укупне културне баштине, код најширег слоја људи. Најутицајнији архив je Државни архив Србије, централна и матична установа заштите архивске грађе у Србији, који чува чистоту архивских начела, као и њихове примене, и труди се да доприноси одржању професионалног интегритета и достојанства струке. Дакле, наш први задатак и одговорност јесте да чувамо документа, и унапређујемо архивску делатност, али и морал овог друштва у ширем смислу.

 Ваш текст објављен 27. августа 2022. (на фејсбук страници У име народа за слободну Србију) садржи и анализу, односно критику прописаног начина рада и процедура за истраживање грађе у Државном архиву Србије и њене доступности корисницима и истраживачима. Вама смета Правилник који уређује ову област, Ви нам у непознавању архивског законодавства или злонамерно, спочитавате да се ми „изговарамо разним правилницима”, а наша је обавеза да поступамо према закону (Устав, и сви закони који се односе на архивску делатност у ужем и ширем смислу). Сви архиви у Србији имају акт који прописује услове и начин истраживања архивске грађе у овим установама, следствено и Државни архив Србије. Уосталом као и сви архиви у свету, то је обавезна архивска пракса, која произилази из заштите архивске грађе, као покретног културног добра.

Такође, нисте ускратили читалиште ни за оно што обухвата искључиво Ваш лични приступ, односно, како бисте Ви организовали рад у Архиву, или мислите да тако треба.  При томе, нисте се обавестили да ли су, како, и под којим условима предаваоци грађе одредили начин и услове коришћења, њену доступност у целини или деловима, као и њено публиковање. Изненадили сте нас тиме што не знате да не можете да истражујете у архивима, а да при том не поштујете прописан начин, правила и услове под којима можете да истражујете. То се, на Вас не односи. Ви бисте, према својим правилима. Објављивање грађе је такође прописано, да Вас ипак подсетимо. А Ви сте објављивали, без дозволе надлежног архива и како сте Ви хтели.

 Ви сте Вашим написом подстакли ширу јавност, чији су коментари интонирани увредљиво, с презрењем и девалвирањем нашег стручног знања, штавише, претњама. Такав поступак не доприноси, он одмаже, понижава и вређа не само појединце, већ и установу/е. С обзиром на то да сте доктор историјских наука, истраживач архивске грађе, и не само у Државном архиву Србије, јавна личност, не приличе Вам коментари који нису засновани на истини, који вређају и омаловажавају архивску струку у целини.      

За такве поступке не може, нажалост, да се пронађе ни један други разлог, осим Вашег неоправданог гнева као и неоснованог навођења, ипак ниских и архивистима недостојних порива, било да су они политичке, дневно-пословне или приватне природе. Није довољно да истраживач буде познаник, пријатељ и сарадник једном или више архивиста или директора архива – неопходно је да поштује правила. Истраживање грађе у архивима, захтева поштовање националних правила, смерница, упутстава и норми архивске струке и архива у којем истражујете. То су били вредносни темељи на којима су архиви као установе оснивани и на којима почивају.

Архиви су темељна одредница сваке националне културе. Архиви су ученима култна места, а неукима мртво море. Где је неуких више, ту су архиви више скрајнути, ту им је као установама теже. Да ли сте упознати с тим да у европским архивима (нпр.: Беч, Москва, Будимпешта, Букурешт, Истамбул, Загреб, Праг, Братислава, Лондон итд.), морате врло прецизно да наведете и да се обавежете у које сврхе ћете користити документ, и немате право да га користите на други начин. Уколико Вам се сврха употребе документа промени, морате да тражите нову дозволу од архива. То су принципи заштите архивске грађе, зато архиви уопште и постоје. Зашто се онда чудите што и Државни архив Србије чува и штити националну културну баштину. То што је грађа доступна, не значи да не постоје никаква правила њеног коришћења, презентовања и објављивања, нарочито да би се спречиле све чешће нестручне и субјективно оријентисане злоупотребе архивске грађе.

Да се подсетимо, у претходном периоду Ви сте радили (формално, били сте секретар) на пројекту у вези са тајним гробницама након Другог светског рата. Према нашим сазнањима, ту сте уложили много труда и рада, и то Вам је, Богу хвала, значајно унапредило каријеру. Само, молимо Вас, реците истине ради, колико је архивиста било ангажовано да Вам помаже у пројекту, из колико архива, колико дуго (година) су радили, истраживали, прикупљали, одабирали, сређивали, обрађивали и евидентирали архивску грађу, а на основу тога сте Ви остварили професионални успех и славу. Да ли сте икада направили озбиљнију анализу у вези с тим, колики је био допринос архивиста Вашем успеху? То су они људи који су Вас упутили у стварну и територијалну надлежност архива, о чему нисте много знали, нити сте знали где се који архив налази, нити какву архивску грађу чува, уосталом ни колико има архива у Републици Србији. Сложићете се сигурно, да неким случајем нисте имали помоћ архивиста, пројекат не бисте завршили ни за још неколико деценија. Стога, најмање што архивска струка очекује од Вас, јесте поштовање, а не да је неоправдано нападате и омаловажавате. Зар је то тешко?

Једнако важно, поједини документи које су Вам архивисти прикупили за пројекат тајних гробница, објављивани су, без дозволе и испод сваког нивоа стручности, у таблоидима, жутој штампи, новинама, друштвеним мрежама, интернет страницама, често анонимно, без сигнатуре, податка о пореклу и у којој се установи чувају и стручно одржавају. Тиме је широко отворено поље злоупотребе архивске грађе и националне културне баштине. Имате ли објашњење како и зашто је дошло до тога да се значај ових докумената тако омаловажи, јер то сигурно нису учинили архивисти, који врло добро познају захтеве своје струке, савесно обављају стручне послове и предано чувају и штите националну културну баштину. Ми се са захвалношћу и поносом сећамо изузетне генерације интелектуалаца и родољуба која је дубоко заорала бразду у заштити, уводећи Србију у ред европских држава које институционално и системски чувају архивску грађу. Ти узори не застаревају, напротив, за све нас су обавезујући.

Ми смо дужни да поштујемо Етички кодекс архивиста (Србија је међу првима потписала овај документ, да подсетимо), који је за све нас обавезујући. Жао ми је што морам да Вам кажем да се управо поједини истраживачи, слични Вама, налазе на најудаљенијој тачки оних вредносних система за које треба, и морамо да се залажемо. У супротном, произвољности које сте изнели постају увеличане будућношћу којој су намењене и постају лажи. На тај начин ће и национална историја постати лаж. Зато не желимо да прихватимо ни један разлог који такве појединце доводи на листу наших истраживача, јер они не потпадају под етички код националне угледне установе, Државног архива Србије.

О архивистима – за Ваше пратиоце на друштвеним мрежама (који би да нас „протерају”). Рад архивиста је тежак и одговоран, али нажалост, недовољно признат и познат. За ово тешко занимање, потребна је велика стручност, педантност, стрпљење, истрајност. Ми се у свом свакодневном раду упознајемо са документима из разних епоха и свих области рада и стваралаштва. Зато ми о свим облицима људске делатностима много тога  знамо, али о нашем раду, изван архивске струке, шира јавност зна мало или нимало. Тек када нас упознате, схватићете колико знања, упорности, посвећености послу и љубави према нацији, истини, историји, достигнућима предака и цивилизацијским вредностима се крије иза наших углавном, скромних природа. Ми смо уистину специјалисти, ненаметљиви, поуздани, систематични, уредни, и преко граница издржљивости посвећени остварењу мисије архива.

Дужност нас, архивиста, јесте да будемо достојни чувари изворних докумената, да сачувамо њихову аутентичност и целовитост, да бисмо могли да их у што очуванијем облику, предамо потомству. Ми се бавимо заштитом јединствених и непоновљивих творевина – оригиналним списима – који су често непроцењиве културне, научне, друштвене и уметничке вредности. Зато архивисти описујући садржај докумената, често тешко читљиве, историјско-културолошке палимпсесте, иако немуште, омогућују да проговоре и када људи који су их стварали нису у нашем времену: њихове идеје, напори, борба и знање остају кроз време.

 Предлажемо да свако од нас преиспита своју савест и одговорност пред својом струком и њеном будућношћу, јер ово где се ми сада налазимо јесте једна од најважнијих линија фронта борбе за опстанак српског народа, и то у првом реду борбе за опстанак духовности и морала, а затим и борбе за физички опстанак. Сигурни смо, да нас неће завести недостојне страсти пролазне моћи и значаја, јер нам то не приличи, наши циљеви су много узвишенији.

У том случају, нама који смо свесни садашњег тренутка, остаје да стрпљиво чекамо и да сву своју креативну енергију с љубављу и радошћу улажемо у своје дневне послове и тако дамо допринос архивској струци и националној култури, јер је та енергија једина неуништива.

Ми, архивисти, стојимо на капији знања, јер ми смо својеврсна породица која свој идентитет заснива на култури и знању. Зато у архивима траје господство и моћ духовног.

Архив је висока реч.

Весна Башић, архивски саветник у Архиву Војводине

Зоран Стевановић, виши архивист у Архиву Војводине

Објава историчара Срђана Цветковића „У име народа ! – ЗАБРАНА ЗБОГ КЊИГЕ О ОЗНИ!” може се прочитати овде.