Предраг Марковић наставља да обмањује јавност. У најновијем тексту објављеном на сајту Института за савремену историју, на сарајевском сајту Historiografija.ba и на порталу Nova.rs, он ме оптужује приписујући ми да сам написао нешто што ја нисам написао. Наводим сва три сајта зато што на сајту Historiografija.ba постоји један пасус на крају текста који не постоји на сајту Института и на порталу Nova.rs. Питам Предрага Марковића који је од та три текста веродостојан?

Упоредним читањем мог претходног текста и Марковићевог најновијег текста свако може да се увери каквим се нечасним поступцима служи Предраг Марковић. Већ у свом претходном тексту сам указао на лажи Предрага Марковића. Ниједан мој аргумент није оспорио, али је зато безочно износио нове лажи.

– Лаж је да сам одговорност за архивску политику Државног архива Србије пребацио на Србију и председника Вучића. Која је то реченица где сам то написао? Молим Предрага Марковића да је наведе. Он изгледа ни овог пута није разумео или је површно читао мој текст.

– Лаж је да сам написао да је његова (Mарковићева) оцена да „држава Србија има једну од најгорих архивских политика у Европи“, коју је он написао у књизи хрватског историчара, напад на државу и самог председника. Где сам то написао? Нека Марковић цитира ту реченицу.

– Лаж је да сам за Душана Ковачевића и Матију Бећковића написао да су на слепом колосеку. Не знам откуд му уопште израз слепи колосек. Нисам га употребио јер та реч није припадала мом концепту текста. Написао сам да је Марковић јунак споредног колосека, сетивши се речи великог песника. Чак ни за Марковића нисам написао да је на слепом колосеку. Има он још доста година пред собом да може да савлађује основе архивског истраживања, како не би у науци отишао и на тај колосек. Могу да покушам и да га анимирам, ако то већ сам истраживачки архивски вирус или нико од колега није успео током његовог вишедеценијског присуства у струци. Да ли успутног, нека процени сам. Струка непогрешиво зна и вреднује, данас или сутра, неважно. Иначе, веома је слободно с Марковићеве стране да себе сврстава у друштво тако значајних, великих српских стваралаца какви су Матија Бећковић и Душан Ковачевић.

– Марковић каже да нисам читао његов предговор. Прочитао сам га истог дана када сам написао текст. То није био никакав напор, неколико минута читања, јер предговор има две непуне странице. С обзиром на значај теме књиге очекивало би се да то буде студијски предговор, када се већ ангажује историчар из Србије са ауторитетом директора Института. Ако није било знања за тако нешто, уобичајено је да се бар сачини информативни пресек о српској и југословенској историографији о Голом отоку, да не помињем и научно вредновање литературе. Ништа од тога. Изостављена је, чак, и књига „Заточеници Голог отока“, објављена у саиздаваштву Државног архива Србије и Института чији је директор Предраг Марковић, истина у време када он није био директор. У тој књизи постоје уводне студије Горана Милорадовића и Алексеја Тимофејева које су по својој научној вредности заслуживале бар неку врсту осврта.

– Није јасно зашто Предраг Марковић у свом најновијем тексту омаловажава ангажман Мартина Превишића на хрватској војној школи. Марковић пише да Превишић „успут“ предаје на хрватској војној школи. Како „успут“? Па зар може успут да се предаје. Марковић можда мисли да све може да се ради успут, па да се тако „успут“ предаје и на војној школи. Не верујем да то Мартин Превишић ради успут. Вероватније је да ради као додатни, несумњиво професорски ангажман. Не верујем ни да би хрватска војна школа дозволила да се то ради успут. Успут се свраћа на кафу, читају новине, можда и понекад гостује на неким телевизијама, али предавања успут и то још на војној школи било би неодговорно и непрофесионално.

– Слагао је и о дужини мог директорског стажа. У тексту Можда не знате написао сам од када сам директор. Проверљиво.

– Лаж је и да је све почело са Немањом Девићем. Није. Марковић је побркао хронологију или свесно избегао да помене да је све почело с њим. Почео је Предраг Марковић текстом у јуну 2022. године. Архив је на његов текст издао званично саопштење, а Девић је потом устао у одбрану свог директора у покушају да објасни понешто о начину рада и архивским процедурама, ваљда као помоћ директору који то не зна. Даље, Марковић наводи како је Девић објавио факсимил једног документа у Недељнику и да му је зато забрањен улаз у зграду Архива. Није тачно. Девић је објавио тај документ без дозволе Архива и није добио забрану уласка у зграду већ решење о привременој забрани истраживања зато што је прекршио Закон и Правилник, али не само због тога, већ и због објављених факсимила докумената, такође без посебне дозволе Архива, у коауторској књизи са Срђаном Цветковићем. О томе сам већ обавестио јавност и не бих се више враћао на ту тему.

Колико Марковићевих лажи у два текста, објављених у само неколико дана, али опасних по јавну реч и друштвену свест. Историчар има велику одговорност јер, између осталог, утиче на друштвену свест. То што Марковић лаже понижавајуће је за нашу науку којој ми историчари припадамо. Ко може онда да верује историчару који напише толико лажи? Ко може да верује историчару који не познаје или игнорише чињенице о ономе о чему пише? Ко може да верује историчару и директору Института да није у питању његова досетка да је пословна политика Института за савремену историју да „млади даноноћно раде у архивима а стари пишу синтезе“, а све у циљу да оправда своје занемарљиво истраживачко искуство о чему сам аргументовано писао, а што Марковић није оспорио. Каква је то политика? Не пишу се синтезе по налогу. То зависи од индивидуалне научне спремности и могућности историчара да напише синтезу. Познајем све старије колеге из тог Института и знам да пуно истражују у архивима. Где су те Марковићеве синтезе? Не бих се изненадио када би у неком наредном тексту Марковић на питање зашто није стекао озбиљније истраживачко искуство док је био у млађим годинама, одговорио да је политика Института тада била да млађи не истражују у архивима па му је тако измакло и младо и старије доба за архивска истраживања. Он пише, како је објавио сајт Historiografija.ba, да се бави 20. веком и да осим Државног архива Србије „постоје и други архиви у земљи и у свијету“. Тиме ваљда хоће да сугерише неупућеним читаоцима да је обављао озбиљна истраживања у другим архивима. Па што их не наведе јасно и прецизно који су то архиви где је истраживао и у којим архивским фондовима. То је и научна обавеза сваког историчара, по томе се мери научност историографског дела. Старије колеге више генерација оседеле су истражујући у архивима и у својим књигама редовно наводиле и наводе спискове архивских извора. Некада ти спискови износе и по више десетина страница са наведеним страним и домаћим архивима, архивским фондовима, необјављеним и објављеним изворима мемоарског типа, објављеном грађом… 

– Марковић за Институт за савремену историју пише да је то „фирма“. Није то фирма. То је научни институт. Ниси ти Предраже Марковићу директор фирме. Какав је то језик доктора историје, директора Института и однедавно председника Управног одбора Југословенског драмског позоришта? Можда неки успутни.

– Марковић пита и зашто у Архиву није дат „документ“ Душку Лопандићу, бившем амбасадору. Одговор је – тражио је досије своје тетке, а досијеа нису доступна по закону. Како да му дам? Да кршим закон? Лопандићу сам објаснио законске прописе, али и Лопандић пише и говори тако што оптужује Архив, а пренебрегава чињеницу да не постоји правни основ да добије увид у досије. Још један од учесника шестомесечне кампање против Државног архива Србије, архивиста и мене као директора, Бојан Димитријевић, заменик Предрага Марковића, директора Института, такође је на недавном јутарњем програму Nova S говорио на тему грађе служби безбедности које је БИА предала Државном архиву Србије. Он је рекао да се Архив „заклања“ иза закона. То је ваљда неки нови израз за појам поштовање закона. Да ли му је, с обзиром на све досадашње залутале медијске акције малобројне групе историчара из Института и једног бившег амбасадора, тешко да каже да Архив поштује законе, па уводи нови израз „заклањање иза закона“. Самим тим је, заправо, рекао да Архив ради по закону. Све остало из тог Димитријевићевог ТВ интервјуа није вредно помена, осим можда похвала Хрватском државном архиву које не изостају готово ни у једном тексту или јавном говору Предрага Марковића, Бојана Димитријевића и Срђана Цветковића на тему архивске грађе. Снимак оне промоције у Хрватском државном архиву књиге Стјепана Лозе о геноциду Срба над Хрватима у НДХ, ових дана поново учестало кружи друштвеним мрежама.

Предраг Марковић би да прави циркус у Државном архиву Србије пред телевизијским камерама. Да прави перформанс. Предлажем му да уместо тога својим млађим колегама у Институту објасни зашто као народни посланик и високи партијски функционер није утицао да закони према којима архиви раде и дужни су да их поштују буду бољи. Према евиденцији на сајту Народне скупштине Републике Србије Предраг Марковић је као народни посланик имао нула дискусија. И у случају Девића није поступио онако како одговоран директор и добронамеран старији колега треба да поступи. Једино шта је требало да уради је да посаветује млађег колегу да не објављује документа без посебне дозволе Архива јер је то кршење законских прописа, односно архивских процедура. То би био пожељан и очекиван добронамеран савет млађем колеги.

Најзад, имам и ја једно питање за Предрага Марковића, Срђана Цветковића и можда Немању Девића ако се то односи и на његово учешће. Читао сам критике и озбиљно наведене примедбе на спискове жртава комунистичких злочина које је Државна комисија, чији је секретар био Срђан Цветковић, објавила на сајту Министарства правде. Критичари наводе да на тим списковима има имена ратних злочинаца сврстаних у жртве. Пошто се не бавим том темом, а реч је о грађи из Државног архива Србије, питам да ли је то тачно и да ли је тачно да критичари нису добили никакав одговор. Да ли су аутори оспорили наводе критичара? То није наивна критика да би се на њу ћутало. Питам и Предрага Марковића као директора да ли је то тачно и да ли је разговарао са колегама у Институту који су радили на томе.

Нушићева мудрост коју сам употребио за наслов текста - жива је.       

На сва питања која је Предраг Марковић поставио мени, одговори су садржани у законима, а Архив не доноси законе.

Др Мирослав Перишић,

директор Државног архива Србије