Приликом обележавања 125 година Државног архива Србије присутне је говором поздравио др Мирослав Перишић, директор Државног архива Србије:

„Шта после свега што је протеклих векова изречено о архивима рећи, а да већ није речено? Када се све што су у истанчаним мислима и бираним речима о архиву говорили историчари, филозофи, књижевници, уметници, државници, када се све то сабере на једном месту и када се све то поређа једно за другим и када подсетимо на то да су архиви чувари памћења, да су чувари прошлости, да су баштиници идентитета, да су изворишта сазнања, у метафори књижевнице ’капије прошлости’, а у мисли филозофа ’сведочење о нама самима’, да су у виђењу човека који размишља, државнички архиви установе у којима се чувају докази да постојимо и као држава, и као народ, и као појединци. И када знамо шта је идеја архива и шта је мисија архива, и да су архиви брана фалсификовању историје и претпоставка историјске науке и историјске свести, и додамо ли томе мисао водиљу архивиста која гласи ’архив је висока реч’, дакле, када све то саберемо и над свим тим се замислимо, до чега дођемо? Дођемо до тога да је архив, заправо, чувар будућности. А све заједно креће се између речи трајање и памћење. Трајање као континуирано, на пример у српског народа, а памћење испресецано. Једноставно, таква нам је историја. А шта је то што је у историји српског народа одредило визију сложене и обимне делатности Државног архива Србије? Та визија, успостављена пре дуже од десет година, заснована је на разумевању да се на том балканско-источномедитеранско-средњоевропском културном кругу од Трста до Солуна и Свете Горе, између Беча и Цариграда и од Млетака и Дубровника до Темишвара и Сентандреје, обликовала друштвена и културна историја српског народа, градио идентитет са свим одликама поднебља и додиривањима, сударањима и прожимањима култура, често народа идентичних проблема и сличних судбина. Реч је и о центрима царстава, из којих се ширила или слабила моћ, утичући на судбину овог простора.

А где има пуно историје, претпоставка је да постоје и историјски извори. Отуда се Државни архив Србије у својој визији запутио ка Дубровнику, Бечу, Трсту, Сентандреји, од недавно и ка Лондону, да среди и заштити архивску грађу српског порекла при српским православним епархијама, српским православним црквеним општинама, црквама и манастирима. И отуда се Државни архив Србије истраживачки запутио у правцима Млетачког архива, Дубровачког архива и Османског архива. Резултати се налазе у депоу ове зграде. Налазе се и у депоима архива српских православних црквених општина у свим овим местима и налазе се у витринама наших издања у приземљу ове зграде. Документ није историја, али историје нема без докумената. А историја је опасна ако се не разуме. Морале су ту свест да имају и генерације 19. века које су оснивале данашњи архив Српске академије наука и уметности 1841. године и генерације које су оснивале Државни архив Србије 1898. године. То су и генерације које су строго водиле рачуна коме се поверавају кључеви од историје, па су за првог управника Државног архива Србије, указом краља, поставиле, кога другог него доктора историје, дакле историчара, а то је био Михаило Гавриловић.

Као историчар, не могу да идеализујем ниједно историјско време, али не могу да не истакнем свест ондашњих генерација, које су 1928. године у демографски, биолошки и економски разореној Србији, само десет година после Првог светског рата, изнедриле ову наменски подигнуту зграду, здање које и данас плени сваким својим архитектонским детаљем, а осмишљено идејом и реализовано руком Николаја Краснова, наглашавајући моћ државне институције. Можемо ли да замислимо како је ова зграда деловала на свест некадашњих пролазника или истраживача, који су закорачивали у читаоницу ове зграде. А када сам већ код истраживача, они су својеврсна историја ове институције. Први уписани истраживач у регистру, или реверсу, како ми то данас архивисти зовемо, истраживача, био је Миленко Вукићевић 1901. године. За њим следе пуковник Светозар Нешић, затим Слободан Јовановић, Станоје Станојевић, Јован Хаџи-Васиљевић, Тома Живановић, Божа Марковић, Јанко Веселиновић, Коста Кумануди, Павле Поповић, Јован Скерлић, Иво Андрић...Треба ли више? А има их, има их све до данас, у свим генерацијама великана наше историјске науке и књижевних пера. Још једна занимљивост, први писар у Државном архиву Србије био је Радоје Домановић.

Дозволите ми да при крају ове уводне речи изнесем једну чињеницу и једно лично виђење. Чињеница је да је Београд, уз Беч и Истанбул, најреферентнији међународни архивски центар за историју Балкана. А уз Москву, Лондон и Вашингтон, међународно референтан архивски центар за историју Покрета несврстаних и епоху Хладног рата. А виђење је да је значај архива данас можда важнији него икада. Зашто? Дужи низ година однекуд из света нам се поручује да прошлост није важна и да документа нису потребна јер, забога, све се зна. Не смемо да наседамо на такве поруке, добро знамо како изгледају архиви, музеји, библиотеке у тим државама. Знамо како су заштићена стара урбана језгра градова, свака стара зграда, чесма или капија. А знамо и колико је богата историографска продукција у тим земљама, како научна, тако и она политички мотивисана, ревизионистичка. Зато би водиља сваке озбиљне стратегије у култури, као нека врста азбуке, као нека врста преамбуле у Уставу, морала да буде ’заштитити наслеђено, јер то је гаранција да ће бити заштићено и оно што данас настаје’. Времена пролазе, али прошли свет не ишчезава у нашој свести. Србија има пуно разлога да то има на уму: судбина архивске грађе кроз историју, удари страних војски, окупаторска пљачка у Првом и у Другом светском рату опомиње – архив је чувар будућности. Имам потребу да још једном то нагласим. Али, каква је будућност архива? Технолошки напредак данас, и онај који нам се најављује, као глобални феномен доноси велике изазове пред садашњим и будућим генерацијама архивиста и историчара. Дигитални свет, електронска писарница, електронски архив, то је револуција. Донеће то вероватно велике и разноврсне олакшице. Ипак није наодмет подсетити на народну мудрост: ’Ватра је добар слуга, али лош господар’. Зато покушајмо као држава да начинимо напор да електронска документа, која ће већ од нове године настајати, микрофилмујемо, да нам држава помогне у томе да сваки архив добије микрофилмски апарат, камеру, јер микрофилм је једина трајна, и у пракси доказана, заштита архивске грађе од уништења. Као директор централног и матичног архива у Србији, а говорим и у име свих директора и архивиста у Србији, а и као историчар, дужан сам да подсетим на то, као приоритет кад је реч о архивској грађи, ми који радимо у архиву, архивисти, историчари и људи других струка, више верујемо папиру и микрофилму јер то је доказано. Не могу да сакријем да постоји мали страх. Уз архиве, архивске и истраживачке послове се закорачује са осећајем стручне привилегованости. Из архива се одлази са дубоким траговима оног што је појединац урадио. Архивисти су обично невидљиви људи, али је резултат њиховог рада видљив и у далекој будућности. Архиви нуде интелектуално, стручно и научно формирање и сазревање. Онима који то траже, капије су отворене.”

Окупљенима се обратио и проф. др Угур Унал, директор Генералне дирекције Државног архива Председништва Републике Турске речима:

„Поштовани директоре Мирославе Перишићу, поштовани амбасадоре Републике Турске, поштовани професори, сви присутни, поздрављам вас најсрдачније. У последњих неколико година, заправо у последњих шест до седам година имамо јако велику и лепу сарадњу између Државног архива Републике Турске, Османског архива и Државног архива Србије. Будући да Османски архив у Истанбулу поседује више од 100.000 докумената архивске грађе која се односи на Балкан и просторе Балкана, ова институционална сарадња између архива чини велику част. Будући да сам и сам историчар и архивиста, ми у Турској посматрамо архивску грађу у Османском архиву као архивско наслеђе целог Балкана. Будући да у Османском архиву постоји грађа која се односи на Србију, највише смо дали акценат на дигитализацију османске грађе која се односи на Србију и трудићемо се да у будућности са др Мирославом Перишић наставимо сарадњу, која ће се реализовати на различитим пољима. Јако сам уверен да ћемо имати и надаље након овога велику и добру сарадњу. Честитам Државном архиву Србије годишњицу и јако сам срећан што сам присутан овде.”

На свечаности је додељено 4 Златне и 18 Сребрних плакета Државног архива Србије. У име свих добитника захвалила се амбасадор др Јасмина Митровић Марић рекавши:

„Будем ли почела све редом да вас поименце поздрављам трајаће летњи дан до подне, а и много пута сте већ чули и себе и своја имена и све оно како Бог заповеда, тако да ћу ја једноставно и просто рећи: добар вам дан, добри моји посвећеници, љубитељи и чувари архива. И тако, мислим, да сам вас све обухватила.

Путујем ја тако којекуде по свету, па кад ме друмови нанесу у какав престони град моје ноге саме корак по корак доведу ме до прага најважније куће једне државе и народа, до архива. Тек кад посетим архив, могу да идем даље и да разумем садашњост, коју видим и да претпоставим будућност, коју слутим. Какав је однос државе, власти и народа према архиву, такав им је однос према себи самима. Неке архиве чува војска, за неке ми требаше недеље само да ми дају дозволу да закорачим. У већини добијеш пратиоца, који се зашије за тебе као сенка за стопала Петра Пана. У једном су ми, хвалећи се, испричали како научници проведу радни век проучавајући грађу, а да нису прешли ни праг депоа и сишли у подруме доње. Документе им копира не неки тамо службеник архива, већ војник и то уз силне `артије које потпишеш, још мало, па к`о заклетва. Ако! Тако ваља! Тако се чува нуклеус сопственог бића, оно семе које је твоја и само твоја шифра да се разазнаш међу другима и растеш из збринутог, чуваног и вазда негованог корена. А у архивима се чувају и корен и семе.

Приметих у тим својим путешествијама којекуде по свету архива да, безмало, што је држава економски развијенија, то више улаже у савремене методе заштите своје архивске грађе, ни за тренутак не доводећи у питање традиционално чување јединствених примерака. Занимљиво је да једнак однос према архивама имају и мање богати, отприлике као што каже наш народ: ’За славу и са`рану мора да се има’. За архив мора да се има!

Ево Србија вам је живи пример једне истине, која је последица мојих година. Речју: моја будућност далеко је краћа од моје прошлости. И због тога је моја лична перспектива битно промењена. Једнa од спознаја које ми је та перспектива донела јесте следећа: економски урушену, закатанчену, на леђа оборену државу можеш да усправиш, подигнеш, опослиш, зановиш за десет, петнаест, двадесет година; духовно урушену нацију не можеш да ваздигнеш вековима. Ко то разуме, тај разуме одакле је кренуо и куда нас води. Зато је данас златна плакета допала шака човеку који разуме, коме је важно. Не зато што нам је упослио руке, напунио колевке, убрзао путовања, већ зато што чува духовну супстанцу, што зна да брза пруга води у нигдину, ако се у тој брзини изгуби идентитет, достојанство, понос, вера, име, порекло. Зато што брза не сме да буде и брзоплета. Зато што се нисмо духовно урушили, већ са тим пругама и путевима и ми духовно растемо, чувамо се, напредујемо. Пупак те духовне чуваркуће је овде, на светом прагу Државног архива Србије. Овде је била и јесте и биће. И зато данас та моја будућност, далеко краћа од моје прошлости, пева.”

Обележавање је завршено отварањем изложбе „Уметничка збирка Државног архива Србије”. Изложбу је отворио саветник за културу председника Републике Србије Дејан Савић. У свом говору је рекао:

„Поштовани и цењени скупе, драги директоре, драги запослени, када се на почетку обраћања одлучим за овакву формулацију која подразумева да има толико угледних званица и толико важних и појединаца и институција присутних на једном месту, то је само знак да се налазимо у једној јако, јако важној за државу, за нацију, једној идентитетској институцији. И у том моменту свакако да је важно да се пренесу поздрави председника Републике и велика захвалност за ово значајно признање које му је додељено. Оно што мене посебно радује то је што Државни архив Србије није нека сувопарна институција која скупља и прикупља документе, него се овде говори и о уметности, говори се о историји, говори се о дигитализацији, говори се о микрофилмовима. Значи да је то институција која живи, ради и напредује и која има своју будућност, као што наша земља и наш народ имају своју будућност, засновану на историји, прошлости и на свему ономе што архив значи и што прикупља у својим збиркама. Сада ћу вам прочитати, да се не бих о некога огрешио и погрешио, шта су ми колеге у Архиву написале: ’Поставку чине дела из богате уметничке збирке коју је Државни архив Србије почео да формира шездесетих година 20. века. Захваљујући Средоју Урошевићу, учитељу, потом генерал-мајору, а од 1958. године управнику Државног архива, као и подршци тадашњих културних посленика и политичких радника, зидове двеју зграда Државног архива Србије данас красе дела српских сликара, који су стварали махом у другој половини 20. века. Државни архив Србије има богату изложбену делатност и сваке године приређује изложбе докумената, често и ван граница Србије. За овај значајан јубилеј – 125 година од доношења Закона о државној архиви и оснивања Државног архива, по први пут је приређена изложба уметничких дела. За ову прилику представљена су дела Паје Јовановића, Боривоја Стевановића, Јелисавете Петровић, Петра Лубарде, Боже Илића, Живка Стојсављевића, Радомића Рељић, Вере Божичковић Поповић, Оље Ивањицки, Љиљане Блажеске, Душана Јанковића, Ђурђа Теодоровића, као и нашег уваженог академског сликара, професора Здравка Вајагића, који нас је данас почаствовао својим присуством. На изложбеној поставци се налазе и четири портрета, међу којима је и аутопортрет Љубице Цуце Сокић, који је Државном архиву Србије ове јесени поклонио др Миомир Миша Гаталовић. По први пут јавности су представљена и уметничка дела из богате заоставштине Александра Арнаутовића, некадашњег управника Државног архива, који је двадесетих и тридесетих година прошлог века био на служби у нашем посланству у Паризу. Отуда се у колекцији Државног архива Србије налазе бројна дела српских сликара који су се усавршавали у Француској. Изложена су дела Светислава Јовановића, Косте Хакмана, Стевана Боднарова, Лукијана Бибића, Милана Бојовића и многобројна дела, за сада, непознатих аутора.’ Велика ми је част и задовољство да прво и директору и запосленима честитам овај велики и значајан јубилеј и да ову изложбу формално прогласим отвореном.”