"Почаствован да пред овим високим скупом захвалим у име свих добитника, желим кратко да задржим Вашу пажњу на три питања за чијим одговорима трага или одговоре преиспитује више генерација стваралаца и појединаца који се налазе на челу  институција, ширих заједница, па до државе. Та питања су:

1. Каква нам је историја и географија?
2. Шта смо наследили?
3. Шта је све оно вредно по чему бисмо као држава, друштво, народ и култура могли да будемо препознати у свету, односно шта је то што нас у култури, просвети, уметности, писаној речи одређује у светској историји?

Одговори на та питања нису лаки јер ни наша историја није лака. Ипак, кренемо ли од историје и географије стајна тачка су речи: Србија, Балкан, српски духовни простор, српска култура, српски ствараоци у свету и светској култури и кључна реч која повезује све остале – идентитет. А то су категорије које се негују, допуњују и надограђују кроз образовање, од најнижег до највишег.  Зато узори не треба да буду они који не би требало да буду и у томе се огледа отпорност и снага друштва.

У историји и у садашњости довољно је доказа да је српски културни простор шири од географског простора државе на чију судбину су вековима исувише утицали спољни центри моћи. Један од светски најпознатијих историчара савременог доба Фернан Бродел, проучавалац историје царстава и цивилизација, написао је да моћни теже да друге учине сличним себи а када то постигну онда их прогутају. Нешто слично исте суштине долази и из мисаоног света српског уметника: ''Када се један народ лиши задатка да нешто своје да свету онда тај народ нестаје'' (Емир Кустурица). Ако ту идеју на којој се сусрећу један историчар и један уметник, по свом смислу доведемо у везу са научним запажањем археолога и историчара уметности Бранка Гавеле, написаним 1962. године, а на које је Културни додатак Политике подсетио пре неколико година, да је највећа грешка Балкана што је туђу слику о себи усвојио као своју, онда долазимо до темељних стубова сваке државе и друштва – појмова култура и просвета, садржаних и у називу организације која данас као и претходних 46 пута даје допринос племенитом циљу због којег је и основана. А није се највише и најдуже ратовало на Балкану како влада стереотип о том простору. Па, стогодишњи рат се родио у западној Европи, два светска рата поведена су у западној Европи, а на Балкану тачније у Србији на њеном Косову и Метохији неколико векова пре тога грађени су манастири и настајале су фреске ремек-дела.

И најзад, ''државе без културе немају шансу у свету'' поручивао је 2006. године из Париза српски сликар Љуба Поповић који је својим делима заузео место у светским енциклопедијама. И није он један од ретких већ један од многих по којима се Србија препознаје у историји светске културе и науке.

Ако бисмо упоређивали тешко да бисмо пронашли још неки народ сличне бројности који је човечанству и светској цивилизацији од златног српског а мрачног европског средњег века до савременог доба подарио толико врхунски значајних признатих остварења појединаца у толико различитих области уметничког и научног стваралаштва, па до спорта, као што је то српски народ. То је нешто што пречесто заборављамо и нешто о чему недовољно говоримо. Као да сами себе не поштујемо.

Култура и просвета су брана поништавању идентитета. Култура и просвета обезбеђују трајање и памћење народа. Нису се у ратовима бранили само животи, куће, њиве и отаџбина, бранили су се право на идентитет, веру, духовност, језик, писмо. И увек су били одбрањени уз огромне жртве. Преживела је култура ударе, некада споља, који су били чешћи, а некада изнутра. Бранила се и данас се брани од антикултуре која нам се све више последњих деценија однекуд из света представља као култура, као да постоји уметник без дела или научник без дела. И није да тај опасни тренд као друштво на ширем плану не усвајамо. Зато култура и просвета морају да буду снажнији у отпору да не усвајамо све што нам се намеће под лажном речју култура. Уграђујмо у образовни систем културне вредности, пунимо уџбенике таквим садржајима, оснажиће то и просвету, изоштриће критеријуме, ојачаће институције, формираће задовољне генерације, градиће њихову рационалнију свест о себи, тлу и поднебљу са којег су потекли, мање ће бити загледани у лажне вредности јер ће их лакше препознавати.  Тамо где има више културе, креативности, стваралаштва, тамо где је просвета усклађена са њеним незамењивим циљевима да негује ауторитет знања и развија критичко мишљење, тамо је мање простора за релативизацију вредности и ужи је простор за деловање деструктивних идеја и примитивизацију друштва. Бирајмо узоре и стварајмо узоре у уметности, у писаној речи, у просвети, у науци, у медијима. Идеја слободе и идеја културе, као и идеја одбране културе од антикултуре која се представља као култура, нераздвојни су део и императив друштва које тежи бољем и подстицај савременом стваралаштву и напорима на заштити културног наслеђа. А заштита културног наслеђа императив је озбиљне културне политике, јер заштитити наслеђено гаранција је да ће бити сачувано и заштићено све оно вредно што и данас настаје. Историјско искуство нас учи да је култура преосетљива на кризе али и у њима опстаје, одржава се, бори се, преживи и највеће кризе из чега се види њена снага, а то долази из снаге духа. Духовне кризе су опасније од економских. Ове друге трају неко време и превазилазе се лакше или теже у зависности од способности елита. Ове прве остављају дуготрајније последице и теже ожиљке по нацију и њен идентитет.

Данас су овде на сцени ''Раша Плаовић'', у овој згради где господари жива реч, добитници ''Златне значке'' Културно-просветне заједнице. То су, као што смо чули, ствараоци у разним областима стваралаштва: књижевности, глуми, музичкој култури, појединци који брину о заштити културног наслеђа, новинари. Међу нама су и српски ствараоци са других српских духовних и културних простора из Републике Српске, Црне Горе, Хрватске и посебно наглашавам из Мексика. То нас враћа на почетак приче о три питања и трагањима за одговорима, између осталог и о ширини српског духовног и културног простора, некадашњих и данашњих.

У име свих добитника Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и у своје име, изузетно ми је задовољство да захвалим жирију који је пратио, препознавао и данас наградио престижном наградом ствараоце данашње добитнике. Културно-просветној заједници Србије честитам на дугом трајању и истрајавању да сваке године јавности скрене пажњу на заслужне појединце и институције."

Народно позориште, Београд

10.11.2024. године